Na Stanovima su 8. kolovoza 1990. godine – Kup utakmicu odigrali NK Zadar i NK Rijeka, rezultat je nakon regularnog dijela bio 0:0 – dalje je prošla Rijeka nakon penala 2:4.
Bilo su to neka druga vremena – kada se na Stanovima igrao puno bolji nogomet, tribine su bile krcate, za razliku od danas kada jedva 100 gledatelja. Tamo neki novi Klub po imenu HNK Zadar – igra tek četvrtu amatersku ligu na dalmatinskim terenima – koja nikoga ne zanima.
Susreta od prije 35 godina – prisjetio se jedan stariji navijač NK Zadar, koji je svoju priču do u detalje iznio na Facebook stranici NK Zadar 1910.
Njegovu priču donosimo bez ikakvih lektorskih intervencija.
“08.08.1990. NK Zadar – NK Rijeka 0:0 (jed. 2:4).
Zvoni mi neko na vratima za poludit. Taman zaspen i onda opet zvono. Sigurno je zvonilo bar deset puta. Možeš zamislit koji to mora biti ludonja, pa vidiš da ti niko ne otvara, aj ća. Nije bilo smisla ovako spavati di mi zvono svakih pola minute bubnja po glavi, pa san se diga otvoriti vrata. Cili san ka zombi jedva hodam. Samo da nije ko od rodbine ili neko takav jer ću onda morati siditi s njim u kužini ili tinelu, pričati, skuvati mu kavu i slično. Taman kad san otvorija vrata i vidija da isprid nema nikoga opet je neko sija na zvono. Znači zvoni se od doli isprid portuna. Izlazin vanka na taracu i odma me sunce šibne u oči, ne vidim ništa. Negdi je oko devet manje dvadeset prognoziran po suncu. Zatvorenih očiju bacan glavu preko ruba balkona i rečen, “ej”. Ne vidin nikoga jer i dalje ne mogu otvoriti oči, ali čujen Njašin glas, “aj izleti vanka”. “Čoviće jesi ti normalan, sinoć smo došli doma već je bija proša Program plus, kako se imaš volje dignuti ovako rano”, odgovaran ne baš dobre volje. “Aj izleti vanka nemoj zajebavat”, opet će ovaj.
“Daj čoviće zovi tamo Balu njemu isto ka i tebi nedaju spavat, iden još par uri odspavat”, opet mu odgovorim pokazujući na Balin prozor i krenen prema unutra. “Izlazi vanka munjelo došla je Armada”, dere se ovaj od ispod. Taman da ću postaviti neko pitanje, ka što Armada i slično, ali brzo mi prođe kroz glavu da su to bezvezna pitanja i odgovorim, “evo me doli za četri ipo minute”. Do prije koji tren san se jedva kreća i bija ful usporen, a sad san ubrzan sto na sat, ne triba mi kava, kakao i te fore da se razbudim. Pogledan na uru, devet manje pet je, što ti je iskustvo, znanje i imanje, jesi vidija kako sam pogodija. Dok ne znan što ću prije razmišljan o Armadi. Pa cilo lito koga god sretneš uvik je bila tema Rijeka, kup, NK Zadar nikad jači, e kad bi prošli u Kupu pa još jedan prvoligaš…, ali niko, baš niko, nikad nije spomenija Armadu, a logično je da će i oni doći ako igra Rijeka. Sinoć smo bili u Ferijalnom i po ležaljkama na Boriku, stalno smo pričali o današnjoj utakmici i niti jedan spomen Armade. Nisan se još dobro razbudija pa stavljan glavu ispod špine po malom mozgu i usput pijem vodu, lipa ledena.
Ne brišem kosu šugamanom bolje da san mokar za svježinu. Di god prođen svugdi je mokro iza mene, ubila bi me mater da vidi, ali to je samo voda ne bi da je nafta. Neman vrimena ni odrizati kruh, pa između dvi odrizane fete kruva ubacujen salamu, zabijan prst u paštetu i stavljan na salamu, zaklopin i napravim sendvič. Uziman majcu sa sidalice i trčin po skalinama doli. Njašo mi govori da je jutros bija Falkao u kvartu i da mu je Vale reka da su Riječani u Zadru. Dolazimo do Dalme, a tamo nas čekaju Renta, Bale i Burčul. Pričamo što ćemo i kako kad od ispod dolazi Pašić. Pašić predlaže da svi odemo na sve strane po gradu i provamo naći druge iz Tornada da ih obavjestimo i onda da se negdi nađemo za uru vrimena. A je oću, sad ću điravati okolo naokolo. On je reka da je cilo jutro u ophodnji i produžija je dalje za obavjestiti one na Puntamici i Diklu. “Dok se vratiš s kraja Dikla slobodno uzmi mali radio tranzistor za slušati utakmicu jer je gledati nećeš”, doviknija san mu. Dogovaramo se što ćemo i odlučujemo krenuti prema gradu. Kad smo već došli doli do Cvjećarnice Iris za nama viče Šoke da ga pričekamo jer bi i on s nama.
Bale ga izvriđa i potira ća. Razmišljan, Bale ga je potira jer je mulac, a stariji je od njega godinu, dvi godine, a ovi iz Armade su stariji od nas od četri do šest godina. Ubila nas matematika. Znamo da idemo ravno u pušionu, ali red je da se ide. Taman dođemo do Čubrilove kuće i sitin se da san zaboravija uzeti baklju. Trčin doma, ajme cili dan mi je nekako ukurcu počea, stalno neka trka, frka. Do grada radimo slalom između kvartova da sritnemo nekog iz tog đira. Di god prođemo ostavimo poruke da ih obavjeste ako ih vide. Kad smo došli do mista di se vidi most lagano me je počela pucati trema. Što ja znan, možda ništa i ne bude radi Hrvatske, ali svaki tren očekujen da od negdi izlete ovi iz Armade. U gradu još i gore, kad prođemo bilo koji kantun očekujen da su oni iza tog kantuna. Dolazimo do Citadele i tamo srećemo Miku i još desetak njih iz Tornada. Vale nam odma prilazi i govori da su Riječani napravili neku frku na brodu, pa ih je pandurija sve pokupila, ali postoji mogućnost da im ostatak dođe stopom, busom ili vlakom. Nije Vale ni završija kad je doša Mika do nas. Govori da ako ko vidi Magarca da se obavezno njemu javi. Ka, on i Magarac imaju nešto rišiti sami. Priča da je on već razbija Magarca i da će ga opet. Njašo mi motira da mu ne viruje baš u tu priču, ali Mika je stariji od nas deset godina i ko mu smi išta reći. Mika je reka da zna di Guzo iz Armade ima stan u Zadru, bolje reći njegov ćaća Vranković koji je bija trener Rijeke i Zadra.
Idemo tamo do Cetinjske ulice i vrtimo se cili taj đir. Nakon uru vrimena još gluvarenja po gradu idemo prema Stanovima iako je utakmica tek u pet ipo. Zabijamo se u jedini mali hlad isprid ulaza u klub kod istočne tribine. Malo po malo počinju dolaziti i drugi. Kratimo vrime u razgovoru sa Šabanom. Šaban je okej tip, stariji je od nas i ima neki autoritet. Zajebava nas zašto nemamo nikakva navijačka obilježja, a mi mu odgovaramo da nam je danas bilo sve na brzinu, pa nismo imali vrimena uzeti, ali da nemaju baš ni drugi. Šaban ima taj zadarski šarm zajebancije, pa govori, kako nemaju drugi pogledaj im majce. Hahaha, neki na bilim majcama imaju na leđima napisano u stilu, Buble 1970 – ?, Bute 1971 – ?. Pita Banša ima li ko što za ložiti i dimiti. Burčul pokazuje na mene. U tom trenu dolazi Zrike i reče mi, “ajmo napraviti đir”. U prvi tren mi ništa nije jasno, a onda Zrike krene s nekon pričom kako me je zapazija i da puno očekuje od mene, ka vidija me protiv Cigana u Splitu, dobro sam se drža i slično. Priča mu baš i ne drži vodu, ali cili san sritan što mi to govori. Zrike je pojam u Tornadu, on je još tamo Milakova generacija. Kada smo došli sve okolo na drugu stranu stadiona ispod zapadne tribine, tamo di je sve u smeću i potpis Fiksa na zidu, sidnemo na neki ostavljeni bojler i kaže Zrike, “daj meni ja ću smotati”. Meni ništa jasno, pitan “što smotati”. Pa jesi reka da imaš dima, nestrpljivo će Zrike i već me lagano počea pretresivat.
Objasnim mu da neman ništa za pušiti, nego da iman bengu. Zriki je isto malo bilo neugodno, pa je ka tija prebaciti temu i reka je kada zapalim bengalku da mu je obavezno dam. Dok smo se vraćali do istočne tribine priča mi je o Grobarima, Ciganima, Purgerim i drugim navijačima. Zrike je baš ugodan lik, a vidi se da je mangup koji je proša sve i svašta. Kad smo došli do drugih tamo je bija neki s bradom iz uprave NK Zadar i reka je da će klub dati navijačima 20 karata mukte. Premalo i odma se stvara buka. Bradati govori “ili 20 ili ništa”. Dok idemo prema sjevernom ulazu prepiremo se između sebe bi li to prihvatili, ali svugdi ima škovaca, tako da u sekund njih dvadeset ulazi unutra ne pitajući za druge. Ostaje nas dosta vanka isprid sjeverne tribine. Pokušavamo ući na guranje, dosta njih i uspiva. Ja ne. Na vratima se pojavljuje Mika i bradonji govori da još pusti Ražova i Ercega i to je to, mi drugi snalazi se kako ko. Ulazim preko zida istočne tribine, vata me redar po tribini, pa ulećem preko ograde u teren i trčin prema južnoj tribini. Utakmica i navijanje je dobro, Desnica odma na početku pogađa stativu. Na sjevernoj tribini pojavljuje se par Armadinih transparenata među njima najveći na kojem piše CAOS. Na poluvrimenu idemo do njih. Samo su dva starija među njima, ostatak je moje godište i među običnim su navijačima na tribini tako da se baš i ne zna koji su.
Ova dva se baš vide da su Armada. Jedan je u nemiloj frci i stalno govori da mu je stari iz Zadra i da cila Armada navija za Zadar u košarci i da su skoro svi porjeklom iz Zadra. Drugi je puno veći frajer, leži na podu dok svi na poluvrimenu prelaze preko njega. Na leđima mu piše Rizla i govori da nema šanse da se on tuče protiv nas tristo, ka nije on supermen. Ako ćemo ih tući on će ostati ležati na podu, pa neka mi gazimo i neka nam to ide na čast i ponos. Okrećen se prema ovima Riječanima na tribini i pitan, “ko je ovdi iz Rijeke”. Niko se ne javlja osim što se neka ženska javila, “što tebe boli k…c i ko si ti da si se našao to pitati, niko si i ništa pa si zato i okružio sa te dvije gorile”. Okrenem se, kad ono stvarno iza mene stoje Njašo i Bale. U prvi tren mi je bilo malo neugodno i nisan zna kako reagirati, ali kad je rekla da su ova dvojica gorile, došlo mi se smijati. Kako je masu ljudi prolazilo vamo i tamo s poluvrimena, tako su nas i pomakli s tog mista, a i ja san gurnija Balu da ne da trisku onoj ženski. Bila je dobra bakljada, ali Zadar je izgubija na penale.
I dok san ja još bija u razmišljanju i žalosti što je Zadar ispa iz kupa, među Tornadom se vodila rasprava, da li napasti Armadu ili ne. Mika, Genda, Bujas i ostali su bili za napad, a Bute, Buble, Čukelj i drugi nisu tili da se Armada napadne. Dosta je bilo žestoke rasprave tako da je u jednom trenu Mika puka Čukelja starijeg šakom u glavu. Krv se svugdi razletila i baš je lilo, pa je Vanja s maramicama glumila hitnu prvu pomoć. Dok smo s juga išli prema sjeveru pokušava san nagovarati jednog po jednog da se ne napadaju Riječani. Spominja san Hrvatsku i da nije u redu napasti ih kad su malobrojni. Ali svi su imali neke svoje razloge za napad. Genda je spominja finale kupa u Beogradu 1987. kad su Armada i Cigani skupa navijali, Bujas je reka da su njega i curu ovi iz Armade napali u Zagrebu. Miki se nisan usudija ništa reći. Kako je masa ljudi išla prema izlazu na sjevernoj tribini, tako smo se svi pogubili u gužvi. Kad san izaša vanka sa stadiona vidija san da se nešto događa i neku frku, ali san bija predaleko. To di je izgledalo da se nešto događa od sjevera se pomicalo prema Kvartučevom kafiću.
Spustija san se doli na cestu kad san odjednom ugleda kako meni ili nekom drugom Sandra maše iz onog pravca di je pomoćno igralište. Okrenija san se oko sebe i vidija da nema kome drugom nego meni. Krenija san prema njoj i u trenu shvatija da mi je naprid bila majca skroz crna od baklje. Dok san iša prema njoj i kad je okrenila glavu, šal koji mi je da Cule san bacija ispod neke stojke. A onda mi je sinulo i da bi moga dok prolazin kraj autobusa presvući majcu naopako tako da mi ono šporko bude na leđima. Kad san doša do nje odma me je vanjskom stranom ruke udrila po drobu i smijući se rekla, “zašto nosiš naopako majcu i je li to za sriću”. Rikavala je od smija. A i ona se i onako uvik smije. Da ja rečen bilo što ona bi umirala od smija. Kad san s njon baš se dobro osjećan, uvik ka da samo čeka bilo što da kažem, makar i jedno jedino slovo i ona baš ono provali u smih. “A je majca za sriću kad smo izgubili”, odgovorim joj dok ova odvaljuje. I onda ona uobičajena pitanja s jedne i druge strane, di si, što si, kako si, što ima, jesi dobro… Svako pitanje njen udarac vanjskom stranom ruke po mom drobu “vježbaš, a” – “a je, jedino što vježban je spavanje do podne, a i u tome me uvik neko redovito zajebe”.
Pita me jesan li završija razred. Govorin joj da je baš prava prijateljica, evo osmi misec, a ona nema pojma jesam li proša razred. “A što sam tribala ići na Borik sad preko lita i raspitivati se jesi li ti dobar u školi ili nisi”, naravno uz kidanje odgovorila je. Reka san joj da mi je ostala još matematika i Haso i da joj baš fala što me podsitila, a taman san bija lipo zaboravija danas. I tako zajebavala me stalno s nekim pitanjima. Brate proziran san kad san s njom i teško me ubrat da mi se sviđa, a ona me držeći za struk, za pas, drma pitajući, “a je li bila koja šesna smišna bodulica ovo lito”. A ja zadnji put bija u bodulima kad su igrali Sarajevo – Hajduk i više san vlaj po materi nego bodul. E, a kad san ja nju pita di će i je li se ide naći s kim u gradu, onda se odjednom više nije smijala, nego ka što mene briga i kakva su mi to pitanja. A ona mene može drmati za bubreg naprid nazad i pilati me o nekakvoj bodulici. I onda se odjednom pojavi Šokota s nekakvim trakama oko glave, vukući dugu zastavu po podu i govori kao da san ja sam i da nema nikog oko mene, “ej jesi vidija kako je Genda zamahnija štapom na onog iz Armade”. I tako sve s tom nekom pričom.
Skače s teme na temu čas slagajući transparent, čas ga opet rasprostriva uz neizostavan monolog, “a ispali smo iz Kupa, jebiga, zamisli da su nam u sljedećem kolu na Stanove došli Partizan ili Zvizda, imamo dobar sastav mogli smo daleko, pokupija san ovu dimnu bombu koja nije upalila, samo triba izvaditi punjenje…”. Sandra ništa nije rekla, nego samo ka i uvik smijajući se uputila prema doli, prema gradu. Nije rekla ni bog. Baš me ovaj krele pokopa i koje li san ja sriće da se baš ovako potrefi. Još se dva puta okrenila i to je bilo sve. Proklinja san u sebi Šoku i di se mora pojaviti. Došlo mi je da ga iznapadan, ali kakve koristi. Brate u trenu san bija zaboravija i školu i oću li rokirat razred i ispadanje iz Kupa i sve loše i onda mi sva loša volja i sve brige vrate još više nego prije. Gledan Sandru kako odlazi doli prema Budi Borjanu, svjestan sam da smo ispali iz Kupa i da me čeka osmi misec u školi.
Kakva trauma. I dok ja neman snage za bilo što reći Šokota nastavlja po svome, ne gasi se, “jesi vidija kako je Desnica falija penal, moga je onaj naš glupan obraniti koji penal, Armada, napraviti ću transparent od ove tende, pisati će…”. I koliko sam bija zamišljen u sve i odplovija ko zna di, kad smo već došli do plinare sitin se da san doša i s drugima na utakmicu i vratimo se nazad viditi di su ostali”, napisao je navijač NK Zadar, prisjećajući se Kup utakmice NK Zadar – NK Rijeka., davne 1990. godine.