strašno svjedočanstvo

DORH pokrenuo istragu tek nakon što je umrla; Škabrnjanki u masakru ubijena tri sina i muž

Privatni album

Zahvaljujući najavi prosvjeda koji će se održati u Vukovaru 13. listopada, nebrojeni zaboravljeni slučajevi neprocesuiranih ratnih zločina iz Domovinskog rata, ponovno dolaze u središte pozornosti. Mnogi podsjećaju kako odugovlačenje istraživanja zločina smanjuje priliku da se utvrde okolnosti i pojedinosti o pojedinim događajima jer je živućih svjedoka sve manje, piše narod.hr.

Među brojnim udrugama, organizacijama i pojedincima koji su podržali nastojanja vukovarskog gradonačelnika Penave i najavili dolazak u Vukovar nalazi se i zadarska udruga „Žene u Domovinskom ratu“. One su u svojem priopćenju podsjetile na zločin u Škabrnji te izdvojile slučaj svjedokinje Eve Šegarić, koja je preminula 20. ožujka 2017.

U masakru u Škabrnji Eva Šegarić izgubila je muža i trojicu sinova, no o tome, kako navode, nije mogla svjedočiti pred pravosudnim tijelima, budući da je Državno odvjetništvo RH istragu o zločinima nad članovima njezine obitelji započelo tek nakon njezine smrti.

Škabrnja, selo u zadarskom zaleđu, okupirano je 18. studenog 1991. Nakon ulaska snaga pobunjenih Srba i JNA, uslijedio je masakr u kojemu su ubijene su 84 osobe, od kojih je bilo 26 branitelja i 58 civila.

Sve pokolje u Hrvatskoj organizirala JNA i političko vodstvo Srbije

Do danas je za zločin u Škabrnji osuđena jedna osoba: medicinska sestra Zorana Banić.

Podsjetimo, zapovjedniku JNA Ratku Mladiću, koji snosi odgovornost za organizaciju maskra u Škarbnji, u Haagu je tek prije godinu dana, netom prije zatvaranja Međunarodnog kaznenog suda za ratne zločine u Jugoslaviji, izrečena nepravomoćna presuda, ali ne za Škabrnju. Mladić je osuđen na doživotni zatvor samo za zločine počinjene u BiH 1992.-1995. s vrhuncem u Srebrenici, dok se zločini u Hrvatskoj, uključujući i Škabrnju, u optužnici i presudi uopće ne spominju.

Svjedočanstvo Eve Šegarić o jednom od najvećih zločina u Domovinskom ratu koje je objavljeno u knjizi Snaga ljubavi: činiti dobro, Žene u Domovinskom ratu, Parvus, Zagreb, 2005., donosimo u nastavku.

Čovik ni nezna što sve može podniti, dok to ne proživi i doživi. Nedaj Bože to ni pasu! Od mali nogu me zla sudba prati, sirota od Boga do Boga. Ćaća mi je umra kad san imala 11 godina,a iza njega ostala mater sirotinja. Žena bez muža, u ono vrime, dašta je neg sirotinja!?! Imala san dvanajst godina kad je uvatija drugi Svjeski rat i unda mi poginiše braća Tomislav i Ive. I kako zlo nikad ne iđe samo naišla san na minu u baš prid Gospu Luzarcu i obnevidin na jedno oko. Ostale smo nas tri sestre same s materom, unda ti niko nije matere pomaga, tako je bilo vrime. Kad smo mi ćeri podresle, poudale smo se.

Zašto se Ratku Mladiću nije sudilo za masakr u Škabrnji?

Ja san se udala mlada od 16 godina, živili smo siromašno, u zajednici. I sve te boljke iz ditinjstva bi nekako priboravla jer je doša niki drugi život.

Muž mi je radija i imali smo šestero dice, najstariji se zva Miljenko (zvali smo ga Šime), pa Branko, Branka, Bude, Ivica i Milena. Gojla san ij u siromaštvu i učla san ij da svoje nedaju i da tuđo ne žele. I kad san mislila da ćemo napokon živti kako Bog zapovida doša je taj nesritni rat. Od tada mi je dite, sve crno! Izgubla san zdravlje, izgubla san živce, izgubla san sve živo moje.

Tko je bio Ratko Mladić, pod čijim su zapovjedništvom vršeni najstrašniji zločini?

Moran se sićati polako… Dica su mi bila na stražan u selu, jer su četnici iz okolni sela i uni iz JNA stalno pucali po nami i provocirali..

Uno jutro oko sedan sati počeli su četnici bacati granate na Ambar, tako da smo bižali u Pešin podrum. Mislili smo da je sigurniji i da će nas zaštitti. Bilo nas je sedandesetak u podrumu, stisli smo se i čekali.
Najprva san izašla iz podruma jer me bolija drob i morala san ići na zakod. A zakod je bija u kući na katu. Imala san trepu i stra od tog jakog pucanja. Vratila san se jope u podrum, kad ono jope vrti u drobu, nema nega iskidat me i ja jope da ću iz podruma. Kad moj Bude govori: “Nemoj mamo ići vanka iz podruma!“

Sažetak presude “Mladić”: uloga Beograda spominje se tek na dva mjesta

A moran, sila ne pita. Ja iz podruma a „oni“ već priskaču priko zida….. Gledan ij iz kuće, a uni mene ne vide.

Pešo me pita:“Koji su to?“

Kažen mu: “Neznan koji su, u „šaroj“ su robi i izmrčeni po licu.“ Kako san se spuštala u podrum ostala san najbliže vratin tako da san bila i prva za izaći. Opkolila je podrum silna vojska zajno s četnicin.

Pešo brzo nusi bili šugaman maše s njime i govori: “Nemojte ljudi, ode su sve žene i dica!“. Tili su bacti bombu u podrum dok su svi ljudi, žene i dica bili unutra.

Nisu. Al zato ubiše Pešu ki životnju. Osta je ležati na avliji, sav u krvi. Sve su nas istirali iz podruma i postrojili. Četnici su stajali s obe strane dok su ljudi prolazli.

Unda san ja otišla naprid i nisan sve vidla što se događalo iza. Slušala sam kako žene plaču, kako jauču naši dok ij četnici tuku i pribijaju. Bog mi nije da da vidim, bolje za me da nisan. Da san gledala kako mi ubijaju muža i dicu ja bi pala po njima pa neka i mene ubijaju. Teško je bilo sve uno slušati. Vidla san Slavkinog Radu i kako su ga udarli kundakon po glavi i kako mu je kapa pala, mašija se za kapu i unda ga s unim pištoljen šta nečuješ da puca, ubiše. Tako su ubli i mug muža Vicu i sina……….i to mi nije da Bog da vidim. Ljudi kraj mene su govorli ko je sve mrtav i koga su sve četnici ubli i Pešinog sina Milu, i Sokaru, Josu i Marka Brkića….i puno još naši. I dicu moju, Miljenka i Budu pribiše i zarobiše, a Ivcu naman ubiše, di će in duša?

Mene nisu ni takli, nisu me tukli, al su takli srce moje. Mene su ostavli za muke.

….da su Bogda ubli i mene…

Nakon nikog vrimena doša je jedan njiov oficir u JNA robi, pun mu je šinjel žuti traka, diga je ruke u zrak i viknija: “Dosta je ljudi bilo ubijanja!“. Odanli smo, nek bar prižive naša dica i njiova dica, nek neko priživi. Čovik bi pomislija dobrog li čovka kad prikida ubijanje, umin a ne govorin, ko je un da određuje kad je dosta mrtvi.

Psovali su nam majku ustašku i vikali da dignemo ruke uzrak. Vikali da nas gune u Benkovac i da će nas tamo streljati kod crkve sv. Ivana, ustvari sv. Jovana kako su ga uni zvali. A nek ubiju, inako su me ubli.

Pokraj kuće Slavka Šegarća san vidla Zoranu Banić kako baza kraj mrtvi tila Krste Šegarća, Stane Vicković i Jose Miljanića. Zoranu poznan jer je dolazla u kuću davati nekcije mome mužu. Bilo je nji više od pet-šest žena, sve su imale vojnu robu na sebi i puške uperete prama nami. Poznala san i unu Nadu Pupovac iz Perušća.

Gledala san kako ubijaju Šambru, baciše ga na zemlju i ubiše. Svašta san im govorla, sve što mi je padalo naum. Beštije! Rekli su za njega da je „vurešti“ i da ga zato triba ubti, ka da nije Škabrnjanac. „Nije un vurešt“- rekla san in – „un je Ive Ražova sin“. Ćaća mu se oženija iz Gornji Biljani, s pravoslavkon koja je stajala kraj mene. Una muči, umrla od stra da ću je odati. Bojala se da je ne kazne štoj se udala za Hrvata. Un jope, ja jope. Un jednu, ja dvi. Doveli su nas u Vickovića podrum na Krčmetni. Dolazi jedan njiov oficir, od vojske, na njemu dugi šinjel, kako koraca tako mu se unaj šinjel miče, jedar, osridnji čovik. A ja san bila slabo obučena, u nikom košuljku i majci zelenoj jer san tila ispod krmadi čistiti. A bij je jedanajsti misec i ledeno. I unaj oficir naređiva da nas zarobljene potrpaju u autobuse i kamione i voze kroz Biljane prama Benkovcu.

U autobusu in svašta divanim, niko me od naši poteže za đemper i govore da mučin, a ja neću, svašta im govorin. Sve. Jer što uni imaju dolazti u muje selo i muju kuću i ubijati muju dicu i muj narod? Mi nikog nismo dirali, nikome smetali. Zviri!

Kad smo došli do Biljani…u meni se nešta okrenlo i ja više nisan znala za se. Ništa više nisan divanla do Benkovca. Onemoćala san.

U Benkovcu smo bili u vrtiću, svi mi Škabrnjanci koji smo bili zarobljeni. S namin je bila i muja nevsta Mara (od mug Ivce žena) koja je tribala roditi svaki čas, drži malog Jolu za ruku, a un plače, plače, bija se zanečistija, pa san skinla svoj bili vaco i dala da ga stavi umisto pelene, da se ne zaujide, a ja san jadna gologlava ostala. Mara je rodla za misec dana malu Ivanu. Sad joj je 16 godina i nikad nije vidla svoga ćaću. Eto ti nesritnog života, dite!

Svi su moji bili zarobljeni, i dica i unuci, a poslije neki i ubijeni, na pravdi Boga…. Srića da je nevsta Ana murala ići radti u Adriu i nije bila s nami, a Branko mi se jedva spasija, kroz kišu metaka je trča i srićabog da je uspija. Da nije….? Njiova dica Tomislav (15) i Katarina (4) su bili s nami zarobljeni.

Milena, moja ćer, je nosila u naramku Katarinu, mislili su da joj je una mate. Pritili su i ženam i dici: “Treba poubijati sve ustaše i one u drobu!“. Jadna dica šta su sve murala proći. A unuka mi Tomislava, kojog su s nami zarobli, su u Benkovcu odvojli od nas i tirali da nuse niko pismo da se naši ljudi iz Škabrnje pridaju. Nismo znali šta će biti snjim i njegovin prijateljen Turkijen, razminili su ij nakon tri dana u Pristegu. Svakakve torture su prošli, a najteže mi je bilo kad su ga tirali da pije iz pasje posude. Mislila san da ga više nikad nećemo viditi.
Svašta su nam radli, ubli su nas i u crno zavili, al žene nisu dirali, ni cure. Srićabog. Poslje su nas vozli na razminu u Pristeg. Govorli su nam da imamo sriću, jer da nas nisu postreljali samo zato jer im tribamo da razminu svoje, koje su naši negdi zarobli. Nisan se više uzdala u ništa, a kamoli u život. Tilo se moje udrvenlo više ništa nisan osićala, mugli su me i sići ništa nebi ositla.

Jadan uni koj to dočeka, jadan je doklej god živ.

Kad su nas razminili kod Pristega dovezli su nas u Kukljicu, tu san živla s neviston Marijon i nježnom dicom. Nisan tila nigdi ići od nje, nejaka dica, i una udovca od mug najstarijog Miljenka. Živli smo u Kukljici, a posli san došla u Zadar živti s mujin Brankon.

A drugu moju dicu….
Razminili su ij na Musapstanu, u crnin vrićan tužna im majka!
najstariji Miljenko, zvali smo ga Šime….. nesritna mu majka…
pa Bude……. tužna mu majka,
i Ivca…… tužna mu majka.

A moja nevista Ana, Brankova žena i da me uvridi sve bi joj prostila. Kad je najviše pucalo po Zadru vodla me na muj tužni grob, uvik je išla s menom na Kopošanac (Gradsko groblje). Pucalo bi sa Križa povr Bibinja, a una bi me uzela pod ruku i smenom kod moji najmiliji. Nije me bilo briga što puca, i moje je srce puklo.

E, dite kako san i gledala u bijedi i jadu, i kad san i ugledala za crnu zemlju im je mladost propala. Ni krivi, ni dužni. Ostala san žalosna prez moje lipe dice, prez moje mladosti, al mi unučad daju snagu.

Najprva san se vratla u Škabrnju od moji.
Kad san prvi put iza obnove došla vidti kuću više nisan tila iz nje otići. Ja volin biti u mojoj kući. Sin Branko je svaki dan bija ode u Škabrnji s menom samo je iša u grad nućti. Ja san s mujon unukon Ivanom prvi put prinoćla u svojoj kući.

Nije me stra. Bog daje snagu.

Isprid kuće je mala crkvica sa zvonikon „Sveta Marija“ i nju su četnici zapalili i srušli, sad je obnovljena pa se misa služi na Mijalju (sv.Mihovil 29.09.).

Žalost, dite moje, žalost. Una mi slika vajik prid očima, i dan i nuć, i unda samo suze roniš. I grobovi su moji sada u Škabrnji.

Živciraju me novinari, usprednu mi živci. Sitin se na sve pa me uvati tuga. Svašta me pitaju, a nema mi gore neg une slike i sebe poslje viditi na televiziji. Kakva mi korist od toga šta pričam.

Teško mi je bilo na suđenju Zorani Banić, unaj njezin dvokat me svašta pita i provocira. Pita me je kako je una držala pušku, u kojoj ruci, na kojoj strani…. uznemirli su mi se živci i rekla san mu:“A jes ti bija tamo i gleda kako su sve naše masakirali?“. Skočja mi je tlak tako da je i sudca rekla da me vode dokturu. Ko da neko drugi bolje zna šta se dogodlo u Škabrnji od nas koji smo bili tamo i jadni sve to prošli?

Bolje mi je kad o tome ne mislin. Dragi Bog mi je još uvik da razum i pamet da se dobro slažen s mojin nevistan i da gledan unučad kako rastu. Moj unuk Tomislav nikad neće doći, a da me ne zagrli i poljubi, iman i praunučad, njegov mali Vice ima lipe obraze, na dida je. Poštujemo se, uni smenom ja šnjiman. Tako živemo.

Nikad čovik nezna šta ga čeka u životu. Ni ja, dite, nisan znala da će se meni vako dogodti. U ditinjstvu san uvik bila s drugin curam, išli smo k ovcan na livadu što se zvala Jabuka, š njima se šali i zafrkavaj, zajno kući……a viš kako me uvati, zavi me u crno.

Virujen u Boga, a ostala san tužna i žalosna majka.

I ovin šta mi ubiše sve moje poručujen: Neka in dragi Bog sudi! I sad da mi dođe tute isprid mene i da mi kaže ja san taj i tvojin san učinija to i to, ja bi mu rekla: Biži sa očiju moji da te ne vidim i neka ti Bog sudi! A mome sinu i mome unuku nikad nebi rekla da ga takne, jer njega će Bog! Neka žive i neka se muče jer su stavli velki grij na svoju dušu.

Nebi nikad svoga sina il unuka stavla u propast, pa da on svoju dušu i život okaljaju, to nije nikakva korist. Nikad im nebi rekla da drugog ubiju, jer bi i na svoju dušu stavla grij, ne, nebi nikad! Što bi dobila?

Koga nema, nema. Ništa ij vratiti majci nemuže.

Pitaće nji Bog jesu li moje sinove i muža pravedne ubli, pitaće ij i sudiće in.

Foto: Žene u Domovinskom ratu- Zadar; fotomontaža: narod.hr

Ostavi komentar koristeći Facebook